Intervju

Komedija, često percipirana kao laka zabava, zapravo ima potencijal da postane moćan alat društvenoga angažmana. Ako posmatramo pozorište kao prostor javne riječi gdje se razmjenjuju ideje i preispituju društvene norme, komedija može zauzeti posebno mjesto. Ona nije samo sredstvo za smijeh, već i za razotkrivanje i kritiku društvenih anomalija. Za komediju, dramaturginja više od šezdeset predstava Jelena Mijović, kaže da ima ogromnu subverzivnu moć, a satira, farsa i komedija apsurda nam otvaraju mogućnosti prepoznavanja svijeta u kojem živimo. Jelena Mijović je autorica brojnih pozorišnih komada i dramatizacija, radila je kao scenaristkinja TV serije Nobelovac, a sarađivala je i na scenariju za film Balkan nije mrtav. Dobitnica nagrade „Joakim Mujić“ za dramski tekst Ruža, uvela i nagrade Ardalion za dramaturgiju predstave Mesec (dana) na selu, podijelit će svoja znanja na Helem Nejse Talent Akademiji na programu kreativnog pisanja, a u intervjuu je otkrila da li humor u dramaturgiji može biti opasna zamka.

Autorica ste pozorišnih komada  i adaptacija kako romana, tako i drugih tekstova, možete li nam objasniti kako pristupate adaptaciji romana u pozorišni komad? Koje su ključne razlike u odnosu na adaptaciju, recimo, epa?

Jesam se dosta bavila dramatizacijama ali je pristup manje zavisio od forme ili oblika izvornog dela, više od sadržaja, senzibiliteta pisca, kao i mog doživljaja ili onog što mene konkretno interesuje u postojećem materijalu. Potpuno mi je svejedno da li je roman, pripovetka,  ep, pesma u pitanju, nemam neki apriorni pristup već ono što me u njima intrigira diktira i način transponovanja. 

Kako održavate autentičnost originalnog djela dok istovremeno unosite svoj lični pečat kao dramaturg?

Ako se bavim delom nekog autora ili autorke, bilo da je to Bora Stanković, Isidora Sekulić, Ovidije, Bucati, pre nego što počnem da pišem čitam puno, pre svega više puta delo koje me zanima i koje želim da radim, zatim sve što je taj pisac napisao, pa istražujem njegovu biografiju i sve o njemu napisano do čega mogu da dođem, pokušavam da rekonstruišem vreme i društveno- politički kontekst u kome je živeo i pisao, najsitnije i najličnije detalje koji su ga možda okrznuli, da uhvatim taj njegov doživljaj sveta i njegova osećanja spram tog sveta i vremena, a onda ih nekako ukrstim sa svojim. Pokušavam da mu se približim i da ga osetim, da uspostavim odnos bliskosti a ne strahopoštovanja prema delu. I onda tom delu pristupam slobodno, selektiram stvari koje su meni bitne, biram formu za teme koje prepoznajem kao aktuelne ili bitne, a moja misao je uvek misao vremena u kome ja živim.

Sarađivali ste na scenariju za Film „Balkan nije mrtav“ i scenaristkinja ste TV serije „Nobelovac“, kako se pristup dramaturgiji razlikuje kada radite na pozorišnom komadu u poređenju s radom na filmu ili TV seriji?

Samo u odnosu na specifičnosti medija i eventualna produkciona ograničenja. „Balkan nije mrtav“ je ipak „pozorišni“ film, a serija „Nobelovac“ vuče motive iz Andrićeve literature i prati njegov subjektivni doživljaj sopstvenog života i događaja koji su ga odredili, tako da nismo morali da dokazujemo nekakvu istorijsku realnost. 

Je li se Vaše iskustvo u pozorištu odrazilo na Vaš rad u filmu i televiziji, i obrnuto?

Pozorišno iskustvo se sigurno odražava na sve što radim, za obrnuto nisam sigurna jer ne mislim da sam puno radila ni za film ni za televiziju. Ali pošto je pozorište uslovljeno sa toliko mnogo stvari, mislim da, kada prihvatite tu uslovno rečeno uslovnost, ono postaje zaista prostor u kome je sve moguće i pruža beskrajnu slobodu da stvorite realnost kakvu želite, da izađete i vratite se opet u nju, da zaustavite vreme, da prostor promenite bez ijedne promene. 

Smatrate li da komedija kao dramska forma može potaknuti promjene u društvu u usporedbi s drugim oblicima angažirane umjetnosti, ako govorimo samo o području Balkana?

Svakako. Ubeđena sam da je ogromna subverzivna moć komedije. 

Jeste li radili na komičnom dramskom komadu za kojeg se može smatrati da je angažirana umjetnost? Možete li nam objasniti kako se mijenja percepcija komedije kada se koristi za izražavanje ozbiljnih političkih ili društvenih poruka? 

U poslednjem komadu, „Strahu u operi“ koji je nastao po motivima priča Dina Bucatija, bavim se klasnim pitanjem, nepravdom  i licemerjem moćnika. Satira, farsa, komedija apsurda omogućavaju da o određenim stvarima, očiglednim u realnom životu,  govorite direktno, neuvijeno. Publika će se smejati, ali će i te kako prepoznati apsurd sveta u kome živi, pa naći i potvrdu sopstvenog osećanja, pa i ohrabrenje za nekakvu akciju, nepristajanje, promenu. Možda će neko korigovati svoje stavove, neko će sa sobom poneti neku misao koja je njemu bitna i ta misao će nastaviti dalje da se vrzma njemu po glavi, a misao može biti vrlo moćna stvar.

Kako komedija kao umjetnički oblik balansira između zabave i provokacije? Je li moguće da humor ublaži ili umanji ozbiljnost poruke?

Postoji opasnost da humor otupi oštricu, da relativizuje problem kojim se bavite, da banalizuje temu- i to jeste zamka u koju često upadnemo. Ali, ne mislim da je smešno nužno samo zabavno,  može biti i veoma bolno i oštro i gorko… Ukoliko je kritička misao jasna, humor će joj samo pomoći da dopre i deluje.

Na predavanju Helem Nejse Talent Akademije diskutovat ćete o pozorištu kao prostoru javne riječi: šta Vam je važno da polaznici prve Helem Nejse Talent Akademije usvoje o komediji kao ozbiljnom društvenom angažmanu? 

Ja se prvo radujem prilici da zajedno sagledamo neka moja zapažanja i stavove u koje nisam apsolutno sigurna. Da podelim i proverim svoja iskustva bavljenja komedijom i komičkim elementima u pozorištu. Da kroz razgovor pretresemo i sivu zonu tema i problema kojih komedija može da se dotakne. Puno je predrasuda koje prate komediju i mnogo stavova koje mislim da ćemo tek kad ih izgovorimo glasno i ispitamo sa svih strana uspeti preciznije zajedno da formulišemo. Ono u šta sam sigurna jeste da je pozorište  ogroman prostor slobode (i odgovornosti), ali ta sloboda traži otvorenost, svaka isključivost ili najgora od svih cenzura- autocenzura neumitno ga zatvaraju. Verujem da polaznici Akademije to već znaju ili osećaju, ali to su stvari oko kojih se treba neprestano i iznova preispitivati.