Intervju

Naracija i emocija u novinarstvu: Koje granice postavlja etika? Intervju: Branko Čečen

U svijetu medija gdje se informacije često svode na suhe činjenice, Branko Čečen, predavač na programu novinarstva Helem Nejse Talent Akademije izdvaja se svojim jedinstvenim pristupom koji spaja umjetnost pripovijedanja sa istraživačkim novinarstvom. Od prvih koraka kao reporter i urednik 1992. godine, kroz autorstvo stotina priča i edukativnih tekstova, do pozicije medijskog trenera i profesora, njegovo putovanje je bogato iskustvima i priznatim dostignućima. Kao predavač na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta „Singidunum” u Beogradu, i kao dugogodišnji direktor Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS), Branko Čečen je posvetio karijeru osnaživanju novinara i unapređenju medijske pismenosti. Njegov rad u OCCRP-u i brojna međunarodna priznanja, uključujući European Press Prize i Nagradu Anthony Lewisa, svjedoče o velikom doprinosu istraživačkom novinarstvu. Branko Čečen je za intervju Helem Nejse Talent Akademije otvorio vrata u svijet narativnog novinarstva, istražujući kako kreativni jezik može da prenese informacije: na koji način može da dodirne, inspiriše i pokrene promjene. 

Kako ste započeli svoju karijeru u novinarstvu i koji Vas izazovi tokom rada nikada nisu spriječili da se bavite ovom profesijom? 

Ja sam počeo da se bavim novinarstvom zato što je izbio rat koji je za mene bio užasan i otišao sam u nezavisne medije jer sam mislio da ako objasnim ljudima šta se stvarno događa da će rat stati. To je bilo naivno, ali me gurnulo u nezavisno novinarstvo i pravo u klešta jednog režima koji nije bio sklon toj vrsti medija. Radio sam uglavnom u novinama, počeo sam kao najmlađi u gradskoj redakciji, prošao sam kroz nekoliko izdanja do glavnog i odgovornog urednika i onda sam počeo da se bavim edukacijom. Imao sam prilike u neverovatnim redakcijama, uključujući Spotlight tim u Bostonu koji je osvojio Pulitzera za neverovatne priče o zlostavljanju dece gde sam i naletio na istraživačko novinarstvo. Do tada sam bio narativni novinar. S jedne strane jako volim pisanje, ali sa druge strane i  novinarstvo koje je moja strast, tako da su se te dve strasti spojile i to je jedan divan brak. Međutim, istraživačko novinarstvo je ono što u mom iskustvu zaista donosi promene i kada sam naletio na ozbiljno istraživačko novinarstvo, počeo sam time da se bavim. Bio sam i istraživački urednik jako dugo, a onda mi je ponuđeno da vodim Centar za Istraživačko Novinarstvo Srbije (CINS), što sam prihvatio i radio tu 12 godina. Radio sam sa fantastičnim mladim ljudima i između ostalog, postigli smo velike stvari, dobili smo i Evropsku novinsku nagradu. Iz zdravstvenih razloga sam prestao da se bavim istraživačkim novinarstvom i sada se bavim edukacijom. Nije lako spojiti narativno pisanje i istraživačko novinarstvo, ali kada ta stvar uspije to je vrhunac pisanog novinarstva.

Smatrate li da su se mediji promijenili od početka Vašeg profesionalnog rada u novinarstvu?

Drastično. Promenili su se se na nekoliko načina ili su se različito menjali. Postoje profesionalni mediji koji su nas učili devedesetih godina, jer iskreno, stvarno nismo znali šta radimo, i onda smo učili i samo učili. Učili smo od ljudi sa Zapada koji su se bavili kredibilnim novinarstvom već jako dugo i tako se stvorila mala porodica profesionalnih medija uključujući istraživačke centre u Srbiji i regionu koji čine čuda s obzirom na okolnosti u kojima rade. Ali s druge strane se isto tako medijska scena polarizovala i mislim da se većina medijske scene „izprofanisala“ postajući tabloidna. Neutralnost i tačnost, najvažniji aspekti novinarstva su strašno postradali u profesionalizaciji medija koja je nastala nakon užasa i ratova devedesetih godina. Danas imamo medije koji su nečiji alat ili su u političkim rukama, zatim imamo prazan prostor i imamo nezavisne, kredibilne medije koji su uglavnom iz civilnog sektora. Ta šizofrena situacija je nešto neodrživo. Niti ovi mediji koji ne rade svoj posao imaju ulogu u društvu kakvu bi trebali da imaju pa i društvo samim tim i trpi, niti kredibilni rad malih organizacija dolazi do dovoljnog broja građana jer prosto nemaju pristup velikim komercijalnim medijima. Situacija je različita od zemlje do zemlje. Onda je utrčao internet i društvene mreže, digitalni alati kao sredstvo izraza koji su sve zakomplikovali i dali mogućnost svakom građaninu da prenese neka mišljenja i znanja, što je nekad fino, a nekad je i užasno. Ta ogromna scena dezinformacija je popunila taj prazan prostor između jako loših i jako dobrih medija. Naša potreba za informisanjem je svakako, neprekidna. 

U potrazi za pričama, novinari se često suočavaju sa etičkim dilemama u načinu na koji prikupljaju informacije ili u načinu kako ih dijele. Kako novinari osiguravaju tačnost informacija koje prenose i koji se koraci poduzimaju kako bismo spriječili širenje dezinformacija?

Tri su osnovne stvari koje moramo da napravimo: prva je najteža - da učimo šta su profesionalni standardi, i onda još teže, da ih primenimo u svakodnevnom radu koji znamo da je napet. Druga stvar koju mi ne radimo jeste da razvijemo kodekse ili pravila unutar naših redakcija: šta se radi u pojedinim konkretnim situacijama, a šta se ne radi je nešto što svaka redakcija mora da radi za sebe. Ne smemo se zalagati za političke stavove, ali se smemo zalagati za opšte društvene vrednosti kao što su ljudska prava, slobode izražavnaja, vladavina prava. To je deo našeg posla. I to je treća stvar: da napravimo distinkciju između političkog i opšteg zalaganja. Taj je prostor srećom dobro regulisan i uređen, te se zna kako da dođemo do odluke o tome šta je ispravno, a šta nije. Rad na tome kako se to analizira je nešto što bi pomoglo redakcijama i novinarima da sami donose odluke koje su etične. 

Spomenuli ste da ste dugo radili kao istraživački novinar, možete li nam objasniti razliku između istraživačkog i izvještačkog novinarstva?

Izveštačko novinarstvo je novinarstvo u kojem mi šaljemo novinare negde zato što ne možemo svi da odemo tamo da vidimo šta se to dogodilo. Ono treba brzo da donese infromacije, kako bismo mi znali da li da idemo ovim ili onim putem, ili gde ćemo vodu da pijemo, ili koje gorivo ćemo da sipamo, gde ćemo ići na letovanje, koji je bio rezultat utakmice. Razlika između ta dva novinarstva je što se istraživačko uvek bavi veoma važnim stvarima, a to znači temama koje utiču na veliki broj ljudi. Druga razlika je ta što do tih saznanja istraživački novinari dolaze samostalno: što znači da im nije neko dobacio dokumente pa su pozvali osobu za izjavu, nego poduzimaju duboko oranje. Kada dobiju informaciju koja vodi nečemu zanimljivom onda moraju da dokažu sve od početka do kraja, a centralnu tvrdnju moraju dokazati tako da ona stoji na sudu. Treća stvar je da to bude u javnom interesu. Istraživačko novinarstvo ima standard o kojem se retko govori, a to je adekvatan kontekst. Same činjenice i nemaju neko značenje, tek u kontekstu možete da vidite kakvu važnost ima informacija. Istraživački novinari imaju obavezu da šire kontekst oko centralnih tvrdnji do tačke posle koje dalje širenje konteksta više ne utiče na značaj centralne činjenice. 

Kakvo je narativno novinarstvo? Spada li ono u kategorije klasičnog novinarstva? 

Narativno novinarstvo je odvojena kategorija zato što su sredstva izraza koja koristimo pozajmljena iz knjiženog realizma i ona zalaze u prostor koji je dalje od činjenica. Narativno novinarstvo izveštava o ljudima u onoj meri njihove kompleksnosti koju može da postigne, a da još uvek bude novinarstvo, da se još uvik kreće u nečemu što je provereno. Ako vi želite napisati kakva je bila atmosfera u svlačionici jednog rudnika gde se rudari spremaju za silazak u jamu nakon što je dole poginulo 20 njihovih kolega: kako da utvrdite činjenicu atmosfere? Pa tako što ćete razgovarati sa drugih 30 rudara, i ako 20 njih kaže „meni je teško“, onda je stvarno teško i imaš pravo da napišeš da je atmosfera teška. Pisaćeš lepo i književno ali će to biti činjenica, naročito ako napišeš da „ovu trojicu baš briga“. Narativnim novinarstvom pokušavamo da predstavimo stvarnost u mnogo široj kompleksnosti. Činjenice su potvrđene stvarnim ljudskim bićima. Ljudska bića nisu kompjuteri, ona imaju osećanja, imaju socijalnu inteligenciju, imaju političke ideje, društvene stavove, odgovornosti, stid, instinkte. Narativno novinarstvo ulazi u čitav taj svet, hrabro, ali je mnogo teže obaviti ovaj dio prikupljanja materijala. Potrebno je veliko izveštavanje. Na kraju dolaze tehnike pisanja koje se prvo tiču tehnika formi, a poslije toga i stila. Možete pisati i u prvom licu, što se zove glas pripovedača. Zanimljivo je da ima jako malo ljudi među novinarima koji nisu u stanju to da rade već imaju predrasude da su potrebni neki posebni talenti i sklonosti. To nije tačno. Možemo razvijati tehnike pisanja. Važno je da to funkcioniše kao priča, kao priča za decu, da ima razvijene likove koji nas vode kroz destinacije i događaje i naravno, da ima neki obrt, da ima nešto drugačije što je vredno pročitati do kraja. Ako ovako prenesete činjenicu da je težak rad u rudniku, ljudi će tako zauvek da pamte kako je život težak u tom rudarskom mjestu. Ako im damo potrošačku korpu: neće imati isti učinak. Narativno novinarstvo ima i komercijalnog smisla.

Novinarstvo nalaže jasan jezik da bi se informacija što jasnije predstavila. S druge strane, naracija je zanimljivija što je upotreba jezika začudnija. Narativno novinarstvo bi trebalo balansirati između to dvoje. Pitanje je na koji način?

Postoji jezička čistoća i sažetost u narativnom novinarstvu. Cilj je da pišemo gramatički ispravnim književnim jezikom kako bismo odveli čitaoca na tu destinaciju i približili ga osobi sa kojom mi razgovaramo. Bio je jedan period užasne reakcije prema svemu tome gde je gotovo nestalo narativno novinarstvo. Ljudi su preterivali i izlazili iz činjenica, a sada je to pravo novinarstvo koje podleže fact-checkingu jer ima neko da te pita „kako znaš?“. Jezik kojim pišemo može da bude veoma sugestivan, stilski raznorodan, a da u isto vreme bude precizan i razumljiv svakom. 

Obzirom da narativna forma novinarstva zahtijeva duboko, te svojim oblikom odstupa od struktuiranih konvencija svakodnevnih vijesti,  smatrate li da se kreativnom upotrebom jezika informacija može bliže prenijeti publici?

Ne samo da može, nego sada imamo čitavu novu disciplinu, a to je digitalno pripovedanje. Čitanje kao veština i kao potreba nestaje polako. Mi se sada bavimo da li možemo da izazovemo isti efekat-efekat priče u digitalnom svetu. I to je ono što mi matorci možemo da damo novim generacijama, da im bude lakše sa njihovim svetom koji je potpuno novi, koji vide na apsolutno drugačiji način od nas. Ali ono šta danas dobijamo od naracije, a ne možemo od drugih tekstualnih formi, to je nešto što se posle može raditi digitalnim sredstvima i tu je kreativnost jezika užasno važna. Dok smo mi u narativnom novinarstvu tražili precizna objašnjenja i opise svake nijanse u okruženju, mi sada stavimo što više značenja u što manje riječi. Sada pojmovi postaju krcati značenjem. Ako budemo otvorena uma prema tome, mislim da možemo napraviti fantastične stvari na internetu. Moći ćemo ponuditi kredibilne informacije na mnogo bolji način. 

Ako je narativno novinarstvo zamišljeno kao književni poduhvat koji se u osnovi oslanja na subjektivnost pisca, nastojeći da smanji distancu između subjekta i objekta: gdje je granica između subjektivnog estetskog izražaja i objektivnog etičkog izvještavanja?

Svi standardi novinarstva važe i za narativno i ako ih se držite tačno ćete znati gde je granica. Ako radite intervju sa žrtvom neke strašne nesreće, etički je vrlo teško uraditi takve intervjue, a da ne povredite tu osobu, da je dodatno ne istramatizujete, ali u isto vreme, narativno novinarstvo se bavi upravo osećajima. Tu je granica koju postavlja novinarstvo: ne nanosi drugome štetu. Tada mi procenjujemo da li ima opravdanosti to što nanosimo štetu, da li je korist od objavljivanja toga mnogo veća od te štete. Narativno novinarstvo se s razlogom zove novinarstvo i ono će vas uvek čuvati da ne pređete tu granicu. 

Kakav je konačni cilj narativnog novinarstva? 

Cilj narativnog novinarstva je da izazove mnogo snažniju memoriju o događajima o kojima pišemo i da prenesemo kompleksniju sliku sveta  nego što to radi izveštačko novinarstvo. Vezuje korisnike za nešto, one koje nasmejete, rasplačete...oni tretiraju Vašu platformu ne kao mogućnost već kao potrebu. 

Zašto ste Vi novinar?

Zato što ne mogu da stojim i gledam nepravde ni nesreće ni sopstveno društvo kako ide u lošem pravcu – ja moram nešto da radim. Pošto sam novinar, najbolje što mogu da preduzmem je da budem istraživački novinar, a obzirom da to ne mogu više da radim, najbolje što mogu da uradim jeste da učim druge ljude.

U Vašoj profesionalnoj bavite se i edukacijom mladih u sferi novinarstva, medijske pismenosti, etike u novinarstvu i istraživanja. Koji su najvažniji principi u novinarstvu koje prenosite budućim generacijama novinara?

Počinjem od apsolutnih osnova: Ko smo mi? Šta to radimo? Za koga to radimo? Ove stvari mogu da pomognu u bilo kojoj dilemi. Je li predstavljamo firmu za koju radimo, mediji za kojeg radimo, predstavljamo li sebe, poslovni interes? Ne, mi zastupamo građane. A ako zastupaš građane, mnoge tvoje dileme koje bi mogao da imaš – više nisu dileme. Hoćemo da pokažemo šta sve ima u novinarstvu. Naši polaznici moraju pronaći šta je to što njih privlači, čime će se možda baviti celi život. Velika je odgovornost na nama, ali i na njima. 

Koji su Vaši glavni ciljevi kao predavača na Helem Nejse Talent Akademiji  i šta smatrate da je važno da polaznici prve generacije razumiju ili usvoje tokom Vaših predavanja?

Meni je najvažnije da napuste radionice prvo sa potpuno jasnim idejama šta su osnovni principi u našoj struci koji ne smeju da se krše. Važno je da steknu sliku šta znači život u novinarstvu. Treće, važno je da znaju da imaju jako mnogo primera kako sve mogu da se bave novinarstvom. Na kraju, važno mi je da ne odu sami sa Helem Nejse Talent Akademije i da znaju da ako imaju problem, da nam se mogu ponovo obratiti. I naravno, želim da im bude zabavno.